ISTORIČAR I "DAMNATIO MEMORIAE"

Osuđen na zaborav: Veselin Đuretić između nacionalizma, rusofilije i istorijske nauke

Ima nečeg mučnog u odnosu društva prema istoričarima. Ukoliko zastupaju zvaničnu političku „liniju“, biće za života hvaljen i slavljen, a ako umru imaće pravo na posmrtno slovo čak i u mainstream medijima. Budu li, međutim, „zglajznuli“ ili se promemi politički poredak, onda će ih ti isti mediji bez predomišljanja odbaciti i ignorisati, a na njihova dela baciti damnatio memoriae. Drukčije rečeno, nastojaće se da javnost zaboravi da su takvi stvaraoci uopšte i postojali.

Ovakav odnos zvaničnih glasila prema istoričarima dobio je novu potvrdu nakon nedavne smrti istoričara Veselina Đuretića koji je preminuo 18. februara ove (2020.) godine. Naime, iako je on bio prvi naučnik koji se usudio da, još u osamdesetim godinama prošlog veka dovede u pitanje zvanični komunistički mit o ulogama Draže Mihailovića i Josipa Broza Tita u Drugom svetskom ratu, smrt Veselina Đuretića ostala je prećutana ne samo u tzv. „nezavisnim“ (prozapadnim) već i u režimskim medijima. Šta više, niko iz naucno-istraživačkih ustanova ili akademije nauka nije se tim povodom oglasio. To je utoliko upadljivije što je Duretić je bio naučni saradnik Instituta za savremenu istoriju u Beogradu nego i dugogodišnji naučni savetnik Balkanološkog Instituta Srpske akademije nauka i umetnosti (SANU). Pored toga, Đuretić je bio jedan od osnivača Akademije nauka i umetnosti Republike Srpske (ANURS), a 2012. ga je Udruženje književnika Srbije predložilo za dopisnog člana SANU-a. Đuretićevu smrt jedino su obeležila pojedina izrazito nacionalistička i proruska glasila.

Razlog takvog odnosa prema Đuretiću može se objasniti jedino time što se ni u naše vreme politička angažovanost naučnika ne razlučuje od njegovog doprinosa struci. Budući da se Đuretić od vremena raspada Jugoslavije isticao ne samo svojim radikalnim velikosrpskim već takođe i izrazito rusofilskim stavovima, njegova politička delatnost u javnosti očevidno je smetala postmiloševićevskim političkim faktorima. Naime, prenaglašeno zastupanje nacionalnih ideja i istorijskih prava sputava fleksibilnost u međunarodnim odnosima. Političari to znaju, ali ako naučnici koji ih se kruto pridržavaju, to zaborave, onda rđavo prolaze. Uzalud je Veselin Đuretić bio nosilac brojnih visokih državnih i crkvenih odlikovanja, uzalud se zalagao za odbranu Radovana Karadžića pred Haškim sudom, uzalud je podržavao Šešeljeve radikale i bio počasni senator Republike Srpske. Zahvalnost političkih, verskih ali i naučnih faktora je izostala, a s tim i sećanje na njegovo naučno stvaralaštvo.

„Prekretničke“ knjige

Na žalost, kada se naučnik upusti u političke vode, one preplave njegovo delo. Građa na kojoj se ona temelji ne propraćuje nepristrasna analiza, već je podređena autorovim ideološkim (nacionalističkim) tumačenjima. Mnoga od njih mogu biti diskutabilna. Tako, na primer,, Đuretić ne okleva da rehabilituje samo četničkog komandanta Dražu Mihailovića već takođe i srpskog predesednika vlade za vreme okupacije generala Milana Nedića kao i vođu nacionalističke profašističke organizacije „Zbor“ Dimitrija Ljotića. Neosporno, on time, na određeni način vrši reviziju istorije. Šta više, njegova tvrdnja da su antikomunističke snage u Srbiji za vreme Drugog svetskog rata nastojale da sačuvaju srpsko „biološko biće“ ima i rasističku konotaciju. Međutim, ideološko opredelenje ne može biti dovoljno merilo u ocenjivanju naučnog doprinosa istoričara istorijskim istraživanjima.

Đuretićeve „prekretničke“ knjige koje su udarile temelj naučnom preispitivanju uloge četničkog i partizanskog vođstva u Drugom svetskom ratu

Od daleko većeg je značaja smelost da se, na osnovu građe, pokrenu i preispitaju određene politički nametnute istorijske postavke. Đuretić je to učinio. Njegove knjige „Vlada na bespuću“ i „Saveznici i jugoslovenska ratna drama“, objavljene u Beogradu 1983. odn. 1985. godine, zadale su smrtni udarac komunističkoj interpretaciji uloge snaga otpora u Jugoslaviji u vreme Drugog svetskog rata. Njima je mit o partizanima kao o jedinom pokretu otpora definitivno je slomljen. One su pokazale kako su Kominterna i Tito sistematski radili da putem propagande diskredituju vođu monarhističkog (četničkog) pokreta otpora Dražu Mihailovića kao saradnika okupatora. Bila je to prva – doduše nezvanična – ali naučno potkrepljena rehabilitacija Draže Mihailovića u jugoslovenskoj istoriografiji. Nju je propratila – takođe naučno potkrepljena – desakralizacija Titovog kulta kao nezavisnog revolucionarnog lidera u tada još komunističkoj Jugoslaviji. Ostaje, doduše, sporno u kojoj meri je revizija uloge oba najznačajnija protagonista u jugoslovenskoj ratnoj drami šematska, jer je u pomenutim Đuretićevim knjigama Mihailović predstavljen u pozitivnom, a Tito u negativnom svetlu. Od mnogo je većeg značaja da je Đuretić bio prvi jugoslovenski istoričar koji se usudio da tu reviziju izvede rizikujući pritom i karijeru i ličnu slobodu. U tom smislu su ove njegove dve knjige revolucionarne ili, kako ih je Đuretić predstavio, „prekretničke“. To mu se mora priznati i to treba ceniti.

Drugo je pitanje Đuretićevih političkih uverenja i njegove političke angažovanosti. Ne može se prevideti da je njegov opus prožet velikosrpskom ideologijom i da joj je, štaviše, potčinjen. Otud je teško oteti se utisku da je naučna delatnost Veselina Đuretića stavljena u funkciju političke propagande i legitimisanja nacionalističke istorijske mitologije. Koliko god da se političko, ideološko ili versko opredeljenje mora smatrati kao ljudsko pravo, istoričar, kao naučnik, mora da ih potisne u sferu privatnosti. U suprotnom prenebregava etiku svoje profesije jer je stavlja u funkciju prozelitizma i apologetike. Kad se to dogodi onda prestaje tolerancija u naučnoj polemici. Umesto nje otvaraju se „frontovi“ pri čemu se kultura akademskog dijaloga zamenjuje uvredama i potcenjivačkim etiketiranjem. Đuretić je bio žrtva takve vrste „naučne“ polemike, ali nije ni sam od nje bio imun.

Istini za volju, Đuretić u tome nije bio izuzetak. Iistoriografija svih zemalja – pogotovu savremena – do te mere je isprepletena sa interesima vladajućih elita da je, grubo rečeno, polarizovana na prozapadnu, (proameričku politički korektnu i, ujedno, globalističku) i na nacionalističko-rusofilsku. Sredine, koja bi bila u stanju da se drži na odstojanju od te dve tendencije, zapravo i nema. Istoričari koji su spremni da to učine pokušavajući da ostanu nepristrasni u svojim naučnim analizama izuzetno su retki. Budući da većina njih radi po ustanovama koje finansiraju bilo države,bilo političke stranke, bilo privatne fondacije, oni su primorani da se drže njihovih političkih smernica. Kritikovati tu pojavu nije samo delikatno, veći opasno. Citirati nekog istoričara koji nije na odgovarajućoj „liniji“ je prestup protiv principa damnatio memoriae. To načelo, za koje se smatra da je karakterisrično za nedemokratska društva, itekako je prisutno čak i u zapadnim demokratijama. Načelo političke korektnosti obavezuje…

Odvojiti ideološki kukolj od naučnog stvaralaštva

Do koje će mere damnatio memoriae visiti kao Damoklov mač nad istorijskim stvaralaštvom zavisi pre svega od samih istoričara. Ukoliko ga budu tolerisali u ime ma kakve politički korektne ili, kako se to nekada zvalo, režimske propagande, utoliko će jače doprinositi sprečavanju emancipacije istorijske nauke. Bez slobode istraživača u analizi uzroka istorijskih zbivanja i bez spremnosti za utvrđivanje interesa koji iza njih stoje, istorija će i dalje ostati prožeta političkom mitologijom i ideološkom dogmatikom. Takav razvoj utire put ideološkom jednoumlju i preobražava istoričare u inkvizitore ili, moralno gledano, kukavice.

Ċutanje istoričara pred nasrtajem ideološkog jednoumlja krči put intelektualnom zaglupljivanju javnosti. S obzirom da se time olakšava povampirenje totalitarizma onda je teško da se na takvo držanje ne gleda kao na svojevrsnu kolaboraciju sa onim činiocima koji se mogu smatrati najzakletijim neprijateljima čovečanstva. Da se to čini u zemljama sa autoritativnim režimima ne bi trebalo da iznenađuje. Međutim, da su i tzv. demokratske zemlje spale na taj nivo deluje razočaravajuće. Ko je mogao da očekuje da će u knjižarama na Zapadu biti skoro nemoguće da se nađu dela drugih istoričara osim politički korektnih, a da će u onim u zemljama nastalim posle sloma Varšavskog pakta, Sovjetskog Saveza i Jugoslavije, dominirati dela tzv. „teoretičara zavere“ i nacionalističkih mitologa? Ni istinskih naučnih rasprava više nema. One se vode unutar određenih institucija ili u medijima, ali uglavnom među jednomišljenicima. Ako i dođe do polemike sa neistomišljenicima, ona se automatski prenosi na teren ideologije i politike. Svaka strana gleda da diskredituje suparničku ne zbog naučne nekompetentnosti nego zbog ideološkog opredeljenja! Ali, kada se ideologija pretvara u kriterijum ocenjivanja naučnosti, onda se ne treba čuditi što se damnatio memoriae nad naučnicima još uvek primenjuje. Svaka sličnost sa srednjim vekom, ali i fašizmom, nacizmom ili komunizmom (ni)je slučajna.

No, damnatio memoriae nije nikakvo rešenje. Njime se degradira ne samo nauka već i sam politički sistem koji takve mere dopušta ili toleriše. Sramota, međutim, pada prvenstveno na naučne ustanove i na naučnike koji se ne usuđuju da dignu glas protiv te anahronične pojave. Umesto da nastoje da odvoje ideološki kukolj od naučnog stvaralaštva, oni radije sa vodom iz kade izbacuju i dete. Za oportuniste je takav postupak uvek jednostavniji jer ih pošteđuje od sukoba sa ustanovama koji ih sponzorišu. Međutim, oni zaboravljaju da to isto dete, koje je izbačeno vodom iz kade, može da preživi. Pisana reč ostaje, a o napisanom delu ne sudi samo jedna generacija, već i naredna pokolenja. Čemu onda strahovati od priznavanja vrednosti naučnog stvaralaštva jednog istoričara koji je, bez obzira na svoje ideološko opredeljenje na napisao dve knjige koje su revolucionisale gledanje na protagoniste pokreta otpora u Jugoslaviji posle Drugog svetskog rata? Đuretić se, ma kako da je ideološki kontroverzan, njima upisao u istoriju jugoslovenske i srpske istoriografije. Damnatio memoriae koje mu je nametnula većina mainstream medija i njegovih nekadašnjih političkih saboraca i kolega neće time ništa izmeniti. Samo će ih izvrgnuti ruglu i osramotiti.