ZELENO SVETLO ZA MARKSA
Povodom dvestogodišnjeg jubileja Karla Marksa u Trijeru
Marx ante portas
Mislili smo da ga više nema, da je prohujao sa vihorom „tranzicije“, da ga je odnela neoliberalna reka i da, u najboljem slučaju, čami negde na đubrištu istorije. Kad – eto njega na mala vrata!
Zakucao je on na njih još pre dobrih deset godina. Tada je svet pogodila poslednja velika ekonomska kriza. Pošto su se akcije nekretnina te 2008. godine sunovratile u bezdan, a banke očajnički tražile pomoć od država koje, inače, smatraju glavnom preprekom slobodnom kretanju kapitala i njihovom odlivanju u poreske rajeve, postavilo se pitanje nije li stari dobri Marks možda ipak bio u pravu kada je tvrdio da su ciklične ekonomske krize svojstvene kapitalističkom poretku? Kao da je javnosti odjednom puklo pred očima pa joj je postalo jasno da tržište ne samo što ne reguliše društvene odnose samo od sebe, već šta više, nemilosrdno produbljuje društvene nejednakosti. Primeri izrabljivanja ljudske (i dečje) radne snage u XIX veku, koje je navodio u „Kapitalu“ nalaze svoj pandan u mnogim delovima sveta u postindustrijskom XXI veku.
Od tog doba naovamo, razvoj društva kao da je krenuo unazad, pa su otud Marksove teorije, ideje i analize ponovo postale aktuelne.Uviđaju li to starije generacije koje su, na Zapadu, nastojale da zamene Marksa famoznim ultraliberalnim „čikaškim momcima“ i one koje su, na Istoku, postali imuni na Marksovo učenje jer im je ono nametano „odozgo“ kao neprikosnovena ideološka dogma? O tome bi se moglo nagađati. Zanimljivo je, međutim, da su se za Marksa zainteresovali mladi. Među njima su i oni iz tzv. „milenijumske generacije“ koji su o njemu jedva nešto čuli jer je Marks, posle „tranzicije“ bio izbačen iz nastavnog programa u školama i fakultetima. U Sjedinjenim Američkim Državama, kolevci neoliberalne ideologije, prodaja Marksovih dela doživela je pravi „bum“. Na ovaj način, mladi kao da nesvesno šalju poruku elitama da, suprotno tvrdnji nekadašnje britanske premijerke Margaret Tačer (Margaret Thatcher), alternative neoliberalizmu zapalom u ćorsokak, ipak ima. No, nju treba tražiti, pre svega, u Marksovim spisima.
Nemački prorok
Ovakva shvatanja izazvale su unutar neoliberalnih elita nedoumicu. Šta s Marksom da se radi s obzirom da je vreme pokazalo da su mnoge njegove ideje ispravne. Da bude gore (po neoliberalne elite, dabome) približavao se i datum dvestogodišnjice njegovog rođenja (5. maja 1818). Jedan njen (pogotovu konzervativni) deo i dalje bi da ga ignoriše. Onaj drugi, međutim, koga sačinjava njegovo (pseudo) levo krilo, sve je naklonjenije shvatanju da bi Marks morao barem delimično da se rehabilituje. Dva filma već su pripremala duhove za takav zaokret. Krajem 2017. godine na malim ekranima je emitovana francusko-nemačko-belgijska koprodukcija „Mladi Marks“ kojeg je režirao Raul Pek (Raoul Peck), a početkom 2018 i nemacki poludokumentarac „Marks – nemački prorok“ režisera Kristijana Tventea (Christian Twente). Način prikazivanja Marksove ličnosti očevidno je išao za tim da se doprinos njegovih ideja za čovečanstvo svede bilo na utopijski zanos, bilo na zemlju iz koje je potekao. U Pekovom filmu Marks je romantični zanesenjak, a u Tventeovom, stari Marks kontroverzna ličnost koja ne živi u skladu sa svojim idealima, već ih, maltene na svakom koraku izdaje.
Usled takvog pristupa, stiče se utisak da su Marksove ideje pre zabluđivale javnost nego podsticale na menjanje društvenih odnosa širom sveta. S druge strane, kako to sugeriše film „Marks – nemački prorok“, konstruktivnu ulogu u stvarnom poboljšanju položaja radničke klase odigrali su zapravo nemački socijaldemokrati, jer su napustili revolucionarni program i okrenuli se saradnji sa carskim režimom . Predstava Marksa, ne kao univerzalnog već kao isključivo „nemačkog“ proroka u istoimenom poludokumentarnom filmu je indikativno. Očevidno se time želelo da se povlađuje nemačkim nacionalnim osećajima i olakša prihvatanje jedne znamenite, iako kontroverzne ličnosti poreklom s njenog tla u panteonu nemačke istorije. Nemačke liberalne elite mogle da odahnu. Negativni karakter kapitalizma prikazan je uglavnom statički i apstraktno, mahom kroz objašnjenja intervjuisanih stručnjaka. Na taj način postalo je moguće da se Marksov jubilej barem reda radi komemoriše, a da se ujedno izbegne utisak o oživljavanju njegovog kulta.
Slavlje u crkvi
Tako je proslava dvestogodišnjice Marksovog rođenja dobila više nego skromno obeležje. Publicitet je sveden na minimum, a pompa je izostala. Rukovodeće strukture, kako u Nemačkoj tako i u drugim državama, izbegle su učestvovanje u svečanostima priređenim u Marksovu čast. Taj faktički bojkot posebno je pao u oči u Marksovom rodnom gradu Trijeru gde je organizovana centralna proslava. Iako je ona bila stavljena pod pokroviteljstvo nemačkog saveznog predsednika Franka Valtera Štajnmajera (Frank-Walter Steinmeier), niti je on, niti ma koja zvanična ličnost vladine koalicije uzela učešće u njoj. Generalna sekretarka nemačke vladajuće konzervativne Hrišćansko-demokratske unije Anegret Kramp Karenbauer (Annegret Kramp-Karrenbauer), izjavila je da kada se ima u vidu celokupno Marksovo delovanje u istoriji čovečanstva, da onda ne postoji nikakav razlog za radosno praznovanje. Tim istim krugovima je utoliko teže palo što je uvodni govor na svečanosti u Trijeru održao niko manje nego Žan Klod Junker (Jean-Claude Juncker), predsednik Evropskog saveta i nekadašnji konzervativni premijer susednog Luksemburga. Stajao je tako pred oltarom u Konstantinovoj bazilici dok mu je iznad glave lebdela mala Hristova skulptura i izjavio pred oko hiljadu zvanica da se Marks ne može okriviti za sve zlo počinjeno u njegovo ime.
Predsednik Evropske komisije Žan Klod Junker otvara proslavu dvestogodišnjeg jubileja Karla Marksa pred oltarom u Konstantinovoj bazilici u Trijeru
Ko je mogao očekivati da bi takve reči mogle biti izgovorene kada je i centralna svečanost proslave dvestogodišnjeg jubileja Karla Marksa priređena ne u dvorani nekog kulturnog centra ili auli univerziteta u Trijeru, već u nekadašnoj palati rimskih careva koja je, u XIX veku predata na „večitu upotrebu“ luteranskoj crkvi! Možda je i to bila samo slučajnost, a možda ipak i namera. U svakom slučaju izbor mesta u kojoj su inaugurisane svečanosti povodom Marksovog jubileja delovao je komično i neprikladno za mislioca koji je smatrao religiju „opijumom naroda“.
Kineski poklon
Ovaj nenamerni ili namerni pokušaj simboličnog omalovažavanja Marksovog jubileja doživeo je protivudar otkrivanjem džinovskog spomenika Karlu Marksu kojeg je gradu Trijeru poklonila – Kina!
Kineski poklon: spomenik Karla Marksa na Simeonistiftplatz-u u Trijeru
- rad vajara Vu Vej Šana - sa postoljem visok 5,5 metara i težak 2,3 tone
Nemački zvaničnici osetili su da se tu radi o „tuku na utuku“. U nemačkoj mainstream-štampi pojavili su se polemični napisi da li je trebalo primiti taj poklon od jedne totalitarne države koja guši slobodu govora i zatvara opozicionare. Došlo je i do manjih protestnih akcija, a demonstranti, među kojima je bila i od Soroša subvencionisana „Amnesty International“ (Međunarodna amnestija), tražili su od kineskih vlasti puštanje na slobodu udovice dugogodišnjeg kineskog opozicionara i dobitnika Nobelove nagrade za mir Liu Sjao Boa (Liu Xiaobo). Na ulicama Trijera viđeni su i pripadnici kineske sekte Falun Gong, koju zli jezici optužuju da dobija subvencije iz američkih tajnih fondova, kako dele letke protiv sadašnjeg kineskog režima. Samim tim postavilo se pitanje da li se uloga Kine u proslavi Marksovog jubileja ograničila na uručivanje jednog poklona kao „prijateljskog gesta“ ili je ona imala i šire razmere. Uočeno je, naime, da najveći broj turista koji dolaze u Trijer i obilaze Marksovu rodnu kuću potiče upravo iz Kine.
Nagoveštava se da bi taj trend mogao da se pojača. Nema sumnje da bi to bila dobit za grad Trijer, ali bi i kineski režim mogao da od toga profitira. Time bi ne samo doprineo učvršćivanju ideološke osnove na kojoj počiva, već bi bio u mogućnosti da, uz oslonac na Marksa, pridobija određene evropske političke snage i jače ih veže za sebe. Šta više, ponovno „otkrivanje“ Marksa doprinosi i građenju kineskog „svilenog puta“ ka Nemačkoj kao privrednom srcu Evrope, a u tome bi joj mogle pomoći upravo one levičarske snage koje su se, pre nekoliko decenija, odrekle marksizma da bi s punim žarom prigrlile neoliberalne koncepte. Budući da su one, usled toga, izgubile svoju tradicionalnu izbornu bazu koja se okrenula populističkoj desnici i da oslonac na manjinske (posebno migrantske i homofilske) grupe taj gubitak nije mogla da nadoknadi, one su stale da gube ne samo svoj ugled već i izbore. Nemajući više ni prikladnu ideološku platformu kojom bi mogle da privuku birače, ni podršku „dobrotvora“ s one strane okeana, njima ne preostaje ništa drugo nego da se opet vrate dobrom starom Marksu ukoliko ne žele da definitivno odu u propast.
Naravno, taj zaokret nije lak. Videlo se to i po izjavi novog vođe nemačke socijaldemokratske partije Andree Nales (Andrea Nales) datoj na svečanosti u Trijeru, da iako njena stranka više nema marksističku viziju, da ipak smatra da bi socijaldemokrati dobro uradili da pročitaju neke od Marksovih analiza u kontekstu sadašnjice. Sličnu misao izrekao je njen partijski kolega, nemački predsednik Frank Valter Štajnmajer otvarajući podijumsku diskusiju u svojoj berlinskoj rezidenciji na isti dan kada je započela centralna proslava Marksovog jubileja u Trijeru čiji je, kako je s ponosom izjavio, pokrovitelj. Za njega je Marks, uprkos svim protivrečnostima pa i antisemitskim osećajima, ipak pre svega, ako ne baš nemački prorok, barem „jedan veliki nemački mislilac“ koga se ne treba plašiti, ali mu ni zlatne spomenike dizati. Ideološke smernice, barem za nemačke socijaldemokrate jasno su postavljene, a ni žaoka protiv Kine nije izostala.
No, Kina je predimenzioniranim poklonom ipak ukrala Nemcima slavlje. I, možda, ne samo spomenikom Karlu Marksu. Iako mediji o tome jedva da govore, ipak se postavlja pitanje da li je budžet jednog malog pograničnog grada na tromeđi sa Luksemburgom i Francuskom bio dovoljan da subvencioniše obiman program proslave koji bi, prema sajtu univerziteta u Trijeru, obuhvatio preko 600 manifestacija do kraja 2018. godine. Francuski magazin „Pari Mač“ (Paris-Match) i beogradski list „Novosti“ iznose pretpostavku da je je njihov glavni finansijer zapravo Kina. Bilo kako bilo, Kina besumnje profitira i od sporne uloge i govora predsednika Evropske komisije Žan Kloda Junkera. On ju je prihvatio, navodno, zato što je počasni građanin Trijera. Međutim, nije isključeno da je Junker hteo da Kini da znak dobre volje upravo u vreme kada su se odnosi između Evropske unije i Sjedinjenih Američkih Država zategli. Najzad, Luksemburg je poznat kao evropski poreski raj, a Junker je vladi te zemlje dugo godina bio na čelu.
Karl Marks iz senke
U međuvremenu, Trijer nastavlja da živi u znaku Marksa. U trijerskim pekarama i poslastičarnicama prodaju se specijaliteti sa Marksovim imenom, u prodavnicama se može kupiti regionalno mozelsko vino „Kapital“, a na semaforima Marksova figura reguliše saobraćaj. Očevidno, Marks više neće moći da se ignoriše. Interesovanje javnosti za njega je probuđeno. Marksov jubilej bio je propraćen velikim brojem prigodnih napisa i emisija u medijima. Pojavile su se i nove knjige koje nagovestavaju savremeniju i kritičniju obradu njegovog života i dela. Neki će u tome videti desakralizaciju Marksa, neki, opet, pokusaj da senzacijama obezvrede njegovu uspomenu. Postaviće se i pitanje da li je njihova svrha odvraćanje šire čitalačke publike od direktnog susreta sa Marksovim obimnim i, često, teško čitljivim delima, ali i porukama koje ne gube aktuelnost ni u današnje vreme pa mogu da deluju subverzivno po postojeći neoliberalni poredak. Ali čak i pod pretpostavkom da će se većina novih radova i studija ipak držati politički korektne linije koja teži ka tome da u Marksu vidi autoritarnu ličnost rđavog karaktera koji, kako je primetio nemački predsednik Štajmajer, nije imao razumevanja za demokratiju, sigurno je da će ona podstaći i postavljanje novih pitanja o stvarnoj pozadini njegovog delovanja. To neće moći da se izbegne jer se Marksovi koncepti po pravilu predstavljaju bez dublje analize uticaja političkih zbivanja i ličnosti na njihovo formiranje.
Na žalost, brojna Marksova pisma koja bi to mogla da bolje osvetle, spalili su, posle njegove smrti njegova ćerka Eleanor (zvana Tussy) i Engels, kako ne bi kompromitovali idejnog tvorca „naučnog“ socijalizma. Istoričarima je time oduzeta mogućnost da dobiju uvid u jednu delikatnu građu pa im stoga ne preostaje ništa drugo nego ili da prihvate tu činjenicu i ne rizikuju nagađanja koja mogu da ih navedu na proizvoljna tumačenja, ili da prekrše pravilo famozne „kritičke škole“ koja za svaku tvrdnju traži materijalnu potvrdu u verodostojnim izvorima i da pokušaju da dokuče uzroke određenih događala ili namera na osnovu indicija, analogija i logičkog razmišljanja. U Marksovom slučaju to bi se moglo učiniti već u vezi sa više nego srdačnim odnosom između njega i svog budućeg tasta i šuraka koji su radili za prusku vladu, njegovog naglog uspona u redakciji „Rajnskih novina“, povezivanje i saradnja sa Engelsom, uloga u „Savezu pravednih“, koji se, kasnije , preobrazio u „Savez komunista“, a okupljao mahom nemačku emigraciju u evropskim zemljama, učešće Engelsa u revolucionarnim previranjima u Berlinu i Marksa u Beču 1848, stavovi prema određenim narodima, u prvom redu Rusima, ali i drugim Slovenima ili u kolonijalnom pitanju koji su bili potpuno na liniji britanske spoljne politike, pisanje „Kapitala“ pa i osnivanje Prve internacionale. Radi li se o koincidenciji ili je Marks sarađivao, svesno ili nesvesno, najpre za pruske, pa onda i za britanske interese?Istoričari-sholastičari izbegavaju raspravu o tome usled nedostatka dokumentacije, a oni koji bi na tome ipak insistirali, bivaju diskreditovani kao zastupnici teorija zavere. Uostalom, i prilikom proslave Marksovog jubileja i uprkos sve kritike na račun Marksove ličnosti, ova eventualnost nije spominjana. Pod pretpostavkom da bi se utvrdilo da je Marks zaista radio u prilog britanske propagande pa i obaveštajne službe, šta bi se time postiglo? Možda još bolji uvid kako se dobre i humane ideje koriste za manipulisanje masama radi destabilizacije konkurentskih država. Svaka sličnost sa sadašnjim stanjem nametnula bi se sama od sebe.
Alternativa (možda ipak) postoji
Da li bi se time umanjio značaj Marksove misli? Sigurno, ne. Ona bi samo dobila još jednu dimenziju jer bi omogućilo da se sagleda jedna nova dimenzija u genezi njihovog formiranja. Međutim, ono što ostaje jeste što Marksove analize nisu izgubile aktuelnost tako da mogu i dalje da služe kao putokaz daljem društvenom razvoju. Najznačajnije je, međutim, da one, za razliku od uveravanja pobornika neoliberalizma koji, poput bivše britanske premijerke Margaret Tačer (Margaret Thatcher) i dalje tvrde da tom sistemu alternative nema, Marks, u svojim radovima, dokazuje da je ima.
Crveno svetlo u Trijeru
Po njemu automatizacija ne uništava rad, već ga oslobađa i preobražava u kreativnu aktivnost. Ova, opet, može da zaživi ako se izvrši preraspodela društvenog bogatstva, koje umesto da se prokockava na berzama ili bunkeriše u poreskim rajevima, može biti reinvestirano u cilju poboljšanja uslova života čovečanstva u celini. Put ka tome je zamena shvatanja o vrlini materijalne raskoši i sebičnog beskonačnog bogaćenja, o svrsishodnosti materijalne skromnosti i altruizma angažovanja za dobrobit društva. Na taj način postiže se ukidanje klasa i uzdizanje društva na onaj nivo koji je Marks definisao kao proleterski, pri čemu reč „proletarijat“ ne označava gradsku sirotinju, već društvo bogato duhom koje živi u skladu sa svojim osnovnim materijalnim potrebama. Takvi odnosi nose u sebi premise sistema kojeg je Marks nazvao komunističkim, pri čemu nije mislio na stvaranje totalitarnih sistema koji će biti stvoreni posle Oktobarske revolucije na bazi pogrešno shvaćenog pojma o „diktaturi proletarijata“ već jednog humanog i solidarnog društva, an korist ne samo čitavoj zajednici već i svakom pojedincu.
Da li bi takva promena mogla da se ostvari mirnim putem i bez prolivanja krvi? Možda ipak, ako vladajuće elite shvate da zadržavanjem postojećeg sistema ne uništavaju samo životne uslove čovečanstva već i svoje sopstvene. Ako su mogle da uvedu neoliberlizam na miran način, one bi mogle (teorijski) da ga na isti način ukinu i zamene jednim boljim sistemom. Marks je to uvideo kada je na tome insistirao i ta njegova misao utoliko je aktuelnija što se neoliberalizam već preobrazio u totalitarno čudovište. No, iako se o tome se prilikom proslave Marksovog jubileja mudro ćutalo, poznati stari bauk iz „Komunističkog manifesta“ koji je svojevremeno plašio vladajuće krugove, pokazao se dobroćudnim u poređenju sa onim kojeg su pustili u svet Regan, Tačerka i „čikaški momci“. S obzirom na destruktivni karakter neoliberalizma koji očevidno neće oklevati da nasrne i na svoje zagovornike, biće potrebno da se odnosi u društvu iz korena promene. Budući da novih ideja još uvek nema, moraće svako ko ih traži da se, svidelo mu se to ili ne, okrene Marksovim delima. Ako ni zbog čega drugoga, barem radi inspiracije.
